ГОРАН КИКОВИЋ ''ВАСОЈЕВИЋИ У ВЈЕКОВНОЈ БОРБИ ЗА СРПСКО И ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ''   

ВАСОЈЕВИЋИ У ВЈЕКОВНОЈ БОРБИ ЗА СРПСКО И ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ   

  Пише Горан Киковић, историчар

Васојевићи су кроз своју историју увијек били борци за Српску слободу и од 1914. до 1918. године имали су пресудну улогу у борби за српско и југословенско уједињење. Прије сто година дошло је до уједињења Србије и Црне Горе, тач- није 1918. године. Ова књига је и посвећена том јубилеју. У Црној Гори је, послије одлука Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. године, дошло до подјеле на бјелаше и зеленаше: први су били присталице безусловног уједињења Србије и Црне Горе, а други присталице краља Николе. Ипак, и једни и други су били - Срби. То свакако потврђују чињенице у свим документима из тога времена. О Зеленашима и Бјелашима проф. др Александар Стаматовић каже ‘’И једни и други, стајали су по становишту да су Црногорци национал- но Срби. Зеленаши само дају већу поенту посебности Црногораца, у смислу елитности у односу на остале Србе.’’ Васојевићи су у огромној већини, готово стопроцентно, били за суживот са Србијом односно за безусловно уједињење. А границе Васојевића је описао публициста и хроничар Радомир П. Губеринић, у свом дјелу ‘’Кнез Никола Васојевић’’: „Небо Богу, цару сва земља, а Васојевић од Ножице до Љешни- це навијек и амин’’. Тако су параграфом 27. Васојевићког закона регулисане границе Горан С. Киковић Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење од 1914. до 1918. године 6 7 границама Милутина кнеза и у тим границама је Књажевина Васоје- вићи реално и егзистирала, имајући своје границе, кнеза, закон, грб, новац и друге племенско-државне атрибуте. ‘’Васојевићи се граниче са сјевера Колашинцима и Бихорцима, од југа Плавом и Гусињем, од Востока Руговом и Пећу, а од запада граниче ријеком Морачом и са неким независним племенима: Кучима, Братоножићима, Ровцима и Морачом. Васојевићи јесу пресјечени на двоје височајшом гором Комом на Горње и Доње Васојевиће... ‘’ - описује границе своје Књажевине, кнез Никола Васојевић сину Светиславу. Границе Васојевића се и данас оспоравају од стране званичника новоформиране општине Петњица, а она је дефинисана давно, још у доба Милутина кнеза из 1835. године. Уосталом, у тачки 12 Васоје- вићког законика се каже: ‘’... да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на вр` Ржнице, и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима’’. Како област Васојевића заузима стратешки и тиме изузетно важан географско-политички простор државе Црне Горе током њене бурне историје, са преко 2000 км2 (што значи шестина укупне територије данашње Црне Горе) ваља данашњег неупућеног човјека упознати да се територија племена протеже од Вјетерника и Комова на југозападу до ријеке Љешнице и Фемића Крша на сјеверу и од Матешева и Бјела- сице на западу до ланца планина сјеверосточних Проклетија: Чакора – Мокре – Кâпа – Мургаша – Цмиљевице – Џаковице до Турјака близу Рожаја. О томе како је овај простор био историјска и природна спона између Рашке и Зете, академик Миомир Дашић каже: ‘’Зна се да је до- лина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањићâ, и пос- лије њих, а и касније, у доба владавине Турске, овај простор је по- везивао народ историјске Зете, односне Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега с моравском Србијом’’. Дакле, првенствено Васојевићи и племе Шекуларско – Србљаци (и сви Ашани, који живе на овом простору , међу њима посебно Поли- чани) су успјели да створе непробојан бедем пред турском инвазијом. Јединство и висок морал као основ ослободилачке идеје надахњивао је овај народ вјековима да истраје до коначне слободе. Социо-психо- лошки и политички профил човјека из Васојевића био је, по академи- ку Дашићу, овакав: „На том простору одувијек је постојала снажна Књажевине Васојевића (Холмије). Др Илија М. Јелић, у предговору Васојевићког закона, наводи добро познату чињеницу да је код Ва- сојевића нарочито била популарна одредба о границама племенске територије под именом ‘’Границе Милутина кнеза’’, на које се ‘’народ увијек позивао као на неки прађедовски закон’’. Оне су се ‘’поклапа- ле са територијом будимљанске жупе, а уз то захватиле су и Лијеву Ријеку’’. Послије смрти кнеза Милутина (1871), стање се измијенило на горе, али само до 1825. године, када се поново распламсава ‘’борба за слободу Васојевића у границама Милутина кнеза’’. Границе Милутина кнеза односно Књажевине Васојевића су чес- то изговаране и у стиху: ‘’Васојевићко од Ножице до Љешнице’’, Васоје- вић од Јаблана до Тиврана и од Бјеласице до вр` Ржанице’’, а неријетко се може чути и граница: ‘’Од Мургаша до нáдно Ножице, од Остреља до вр` Липовице’’. То и јесте и садашња и давнашња граница Васоје- вића. Сама чињеница да се граница васојевићке књажевине покла- пају са границама старе будимљанске жупе, потврђује васојевићко поријекло од старих Будина, по којима је и област Будимља добила своје име. Што се тиче граница будимљанске жупе, из дечанских хри- совуља из 1330. године, видимо да се на југу граничила са селом Вр- мошом (данас у Албанији), а на сјеверу, са ријеком Љешницом, испод Бијелог Поља, што се опет види код Јиречека, гдје се каже да је ‘’црква светог Петра и Павла у Будимљу на Лиму’’. Кнез Никола Васојевић је интензивно радио да ове границе старе племенске територије знатно прошири. То је подразумијевало формирање треће српске државе на простору ондашње Црне Горе и Србије. Према плану, након форми- рања тако замишљене књажевине зване Холмија, требало је спојити све три српске државе: Црне Горе, Холмије и Србије, и тако створити једну монолитну снажну српску државу. Како су замишљене границе те нове проширене књажевине не зна се тачно, али по казивању Ми- рољуба Спасојевића, сјеверне границе би захватале Пештерску висо- раван и Сјеницу, са црквом и кућиштем Васојевић Стева, и даље преко Голије у Ибар. Та нова држава је по замисли кнеза Васојевића, требало да буде под протекторатом Француске или Енглеске, да би на крају била ван домашаја било које велике силе. До формирања тако велике државне силе није ни дошло, већ је Књажевина Васојевићи остала у старим границама Будимљанске жупе, или како се често говорило, у границама Милутина кнеза. историјска свијест о припадности и црногорској и српској држа- ви. Народ ове области држао је до косовске традиције, предака Ва- сојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибији њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства и са овог простора’’. Снажан печат те српске идеје у духовном миљеу, све до нашег доба, кроз генерације су чували многобројни манастири и цркве ‘’на светим водама Лима’’. У духовном сазвјежђу прошлих времена небе- ско озрачје и историјску вертикалу доминантно су чували првенстве- но манастир Ђурђеви Ступови, као и Шудикова. Из ова два примјера се види да су Васојевићи били, слободни има- ли свој закон и границе и да су увијек љубили слободу, тако је било и у Првом свјетском рату и након њега.